DVOJEŽ, DVOJEŽ

„U idealnom slučaju, uporan unutrašnji rad na sublimaciji negativnih osećanja, na uskrsavanju nakon poraza, ne bi bio ludilo, nego njihova stvaralačka integracija. Da li je afirmacija sreće, uprkos znanju o propasti koja svakodnevno vreba, bolja od obezvređivanja života i prianjanja za nesreću? Da li je insistiranje na ljubavi u svetu bez ljubavi ludost? Ili baš naprotiv, najviši oblik zdravlja? Stojanović želi da nas uveri: nije lud čovek koji zamišlja da je u problematičnom svetu moguća sreća putem ljubavi, već mora biti lud čovek koji zamišlja da život bez ljubavi može biti srećan.“ - Katarina Vešović (Iz Pogovora dela)