O SUŠTINSKOJ HETEROGENOSTI BIĆA

„Posle istine, ničeg lepšeg od tvorevina mašte. – Tako je napisao španski pesnik Antonio Maćado(1875–1939), koji će jedne kišne večeri umreti u naročito bolnom izgnanstvu, u francuskom seocetu, nadomak španske granice. A do kraja njegovog života, pesničkim delom mu je provejavala poetska, filozofska i moralna refleksija, koja je figuru pesnika udvostručavala figurom mislioca. Impulsivan i skeptičan mislilac, Maćado je privrženik apsurda, koji je pri tome tanani poznavalac Platona, Lajbnica, Huserla i Hajdegera. Apsurd je ovde fenomenološki inspirisan i klasična metafizika se druži s jezičkim igrama. Filozofija i poetika uzajamno se prožimaju da bi pojmom „suštinske heterogenosti bića“ pokazale u kojoj meri je moderni subjekt, od samog svog početka, obeležen drugošću koja ga zasniva i istovremeno derealizuje. Maćado je mislilac munjevitih uvida, baš kao što je pesnik dalekosežne imaginacije.“

Aleksandra Mančić