ŽIVOT NA LEDU II

„Umetnik podseća na dete kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao preko vlastite noći svet ako mu se ovaj ne dopada. Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva. Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u što sumnjam, jer to se protivi samoj afektivno „tupoj“ prirodi božanstva – ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koje je proizveo „rečju“ mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara. Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja. Sva sujeta, sva ravnodušnost, superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike. Moral insaniti je moral bogova i umetnika.“ - Borislav Pekić